Pinned Tweet
"Let us all ring Fancy's knell:
I'll begin it, – Ding, dong, bell.
All. Ding, dong, bell."
W. Shakespare, The Merchant of Venice
zvezdanitrag.wordpress.com/2…
Кад стигнеш дотле да релативизујеш усташке злочине, онда се ту лако убаци и НАТО бомбардовање — онако успут, као ситница. За СНС несретнике је ионако најбитнији догађај из 1999. године то што им се газда усељавао у нови стан.
PJ Harvey - Voyager (Official Video) youtu.be/XzCjzFsGl_c?si=1L-b… преко корисника @YouTube
2
39
Arcturus retweeted
Remember when the ministry sent a chinese spy to literally get Harry Potter arrested
таман сам хтео да цитирам превод млетачког трговца кад баш тај део је катастрофално лоше преведен, кључна реч потпуно промашена
3
80
Arcturus retweeted
"The Road to Lorien" by Ted Nasmith
#LOTR
Arcturus retweeted
Осврт на тему: ко у Цркви чува истину?
Када је 1870. на Првом ватиканском сабору проглашена папска непогрешивост, православни свет није следио тај пут. У православљу не постоји догма о непогрешивости ниједног епископа, па ни патријарха. Непогрешивост се не везује за личност нити за положај, већ за Цркву као целину, као Тело Христово у коме делује Дух Свети. Мерило истине није чин, титула ни столица. Мерило је веродостојност предању: Светом писму, апостолском учењу и ономе што је „свагда, свуда и од свију веровано“ (свети Викентије Лирински).
Истина у православној Цркви није питање функције, већ верности ономе што је Црква од апостола примила и у чему живи. Положај сам по себи не јамчи да сваки поступак или изјава његовог носиоца изражава глас Духа, јер је Дух Свети обећан Цркви, а не појединцу. Чак ни сабори нису аутоматски непогрешиви. Сабор се показује као васељенски тек када га Црква као целина прими. Зато историја познаје и „разбојнички“ сабор у Ефесу (449) и унију у Фиренци (1439), које је Црква одбацила.
Патријарх у СПЦ је први међу једнакима, а не врховни судија. О питањима вере и поретка одлучује Свети архијерејски сабор. Епископ може бити опомињан, суђен и смењен. Историја познаје и осуђене и свргнуте епископе и патријархе, од Несторија до монотелита. Знамените су и речи посланице источних патријараха из 1848, одговора папи Пију IX: чувар побожности је само тело Цркве, то јест сам народ. Лаик није пуки посматрач. Он је део „царског свештенства“ и саодговоран је за чување вере.
Али, једно је догма, а друго црквена култура. У пракси се од верника често очекује безусловна послушност архијерејима, а свака критика се тумачи као непослушност или бунт. То није учење Цркве, већ навика, често и црквена психологија. Православна вера не тражи слепо следбеништво, већ одговорно, мислеће и молитвено уважавање предања. Поштовање према епископу, па био он и патријарх, не искључује право на питање. Ћутање у име пуке послушности није врлина, већ одустајање од одговорности за Цркву.
#Еклисиологија #Православље #СПЦ





















