Ulični hodač

Jedna pričica u duhu današnjeg dana, posvećena onima koji su čekali one koji se nisu vratili: Kada se od Ivanjice krene preko planine Javor prema Sjenici, nakon par kilometara uspona, u selu Rokci, nailazi se na neobičnu zbirku kamenih spomenika pod nazivom “Spomenici krajputaši”, koju mi je prošlog leta pokazao @DragisaMijacic Iako ova praksa sporadično postoji i u drugim delovima Srbije, kažu da ih u ovom kraju ima nekoliko stotina. Pre nekoliko godina Turistička organizacija Ivanjica, njih tridesetak je restaurirala, pomereni su sa originalnih lokacija i postavljenu u neku vrstu zajedničkog memorijala. Na tabli sa informacijama koja se nalazi uz njih, piše da do sada etnolozi i antropolozi nisu u potpunosti objasnili razloge prakse podizanja spomenika onima čija su tela ležala daleko odatle, po kosturnicama i zajedničkim vojnim grobljima stradalih u periodu od 1912-1918. godine. Oduvek sam prema mestima kolektivnih stradanja imala poseban osećaj. Moje detinjstvo je prošlo između stratišta i kosturnica Mačve, Pocerine i Jadra, sa stradalima tokom I svetskog rata. Sećam se da su me kao devojčicu često mučili ružni snovi nakon razmišljanja o kosturnicama, u kojima su bile izmešane kosti nepoznatih ljudi, koji se možda nisu meðusobno ni poznavali. Onih koji su se, poput mnogih drugih čiji su ostaci završavali na sličnim mestima po Albaniji, Makedoniji, Grčkoj, utopili u bezličnu masu krvi i kostiju, preko koje su srpske političke elite pregovarale o granicama i utvrđivale vlast na teritorijama stotinama kilometara od Ivanjice i Javora. Za razliku od takvih mesta kolektivne memorijalizacije, krajputaši ne govore samo o poginulima, već zapravo i više o onima koji su ih ispraćali, čekali i nikad dočekali. Oni nisu svedočenje slavnoj pogibiji, već čekanju. Uz osnovne informacije o poginulom, vojnoj jedinici, mestu pogibije, obavezno sadrže i imena onih koji su ga čekali i podigli spomenik. Krajputaši su, u skladu sa estetskim standardima ruralne Srbije tog razdoblja, emotivni čin onih koji nisu na drugi način ni znali ni smeli da svoju ličnu tugu i bol opravdaju pred državnim narativom o potrebi i slavi izginuća "na braniku otadžbine". Posebno su dirljivi spomenici koji se odnose na više braće iz jedne porodice. Dakle, vrlo je jasno odakle idu motivi za ovakve prakse - iz one najličnije ljudske potrebe da tuguje zbog gubitka, da ima mesto na kome to može da radi, a onda da da ljudsko obličje svim tim apstraktnim brojevima stradalih. Pretpostavljam da su krajputaši, u skladu sa važnošću zagrobnih običaja kod Srba, imali i tu svrhu, bez obzira na to što se uz njih nije nalazilo telo pokojnika. Za ove lične motive, na žalost, nema mesta u našoj kolektivnoj memorijalizaciji, još od tada pa sve do ratova devedesetih. Srbiji ne prijaju imena žrtava. Srbiji su potrebni brojevi, po mogućstvu višestruko veći od realnih. Jer lakše je vladati brojem nego licem. Broj ne pita, ne seća se, ne traži pravdu. Zato se kod nas žrtve pretvaraju u statistiku, u "Kosovske stradalnike", "Albansku golgotu", u “Jasenovačke mučenike” ili “Heroje sa Košara”. Zato je svako ime urezano u kamen, svaki lik na njemu, bunt protiv zaborava. On svedoči o praznini koja se ne može ispuniti kolektivnom retorikom, ne traži veličanje, nego razumevanje. Kada se stoji pred tim kamenom kraj puta, oseti se nešto što nije samo tugaa, već da je tu stajao i neko pre nas, i gledao u ista ta slova, u isti taj naivni i dirljivi crtež srpskog vojnika sa šajkačom, neko ko nije želeo da dozvoli da mu sin, brat ili muž postanu tuđi u tuđem sećanju. Tu, u kamenu, leži jedina moguća pravda: da se svako ime sačuva, i da se zna da je bilo čovek. Neka im je večna slava i hvala!