Патријаршијски грб из 1745. патријарха Арсенија IV Шакабенте, предводника Друге велике сеобе Срба, са грбом Илирије у средишњем делу.
Арсеније IV носио је титулу:
„Архиепископ пећки, свих Срба, Бугара, Западног Поморја, Далмације, Босне, обе стране Дунава и целог Илирика.“
„Срби који су у већини били поданици Источног царства узимаху име према разним покрајинама које су настанили, а највише њих се називало Неретванима и Босанцима.“
Иван Лучић, Повијесна свједочанства о Трогиру, 1674. година
О подели Далмације
"Ја кнез Гргур Вукосалић дајем на знање сваком да по наговору злог човека поставих пред Стоном на Заблатку царину. Ко год иде у Стон, било Дубровчанин или Влах или Србин или ко други, и такође из Стона, да плаћа царину"
Повеља из 1418. у којој кнез Вукосалић помиње Србе из Босне.
Стећци некрополе у Врањевом Селу познате као „Некропола кнежева Николића“. Николићи су били владари средњовековне жупе Жаба и директни потомци кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. У 14. в. када је Босна завладала њиховим крајем постали су чланови босанског великашког збора.
Грб са представом орла сачуван је на печату кнеза Гргура из 1418. год. као и на стећку кнеза Петра Николића из XIV века, у некрополи у Врањевом Селу.
Данас се исти мотив налази на грбу Неума, а многи га представљају као белог голуба, иако је јасно да је реч о грбу Петра Николића.
Након смрти деспота Јована Бранковића, његова удовица Јелена позвана је на двор како би чула ко је именован за српског деспота.
На двору у Будиму она 1503. издаје повељу Хиландару у којој се потписује:
„У Христа Бога благоверна госпођа Јелена, милошћу Божијом деспотица Србима.“
Када је у бици код Кошица 1491. командант српске коњице Дмитар Јакшић затражио и добио дозволу краља Владислава да изазове на двобој некога из табора принца Алберта, изазов је прихватио татарски вођа Каукут. Јакшић му је мачем одрубио главу, пошто су претходно одбацили копља.
Натпис фра Вите из "Котора, града краљева", као и натпис на капителу стуба у наосу на ком пише "Срђ грешни", говори да су градитељи Дечана били људи из српских приморских крајева које је ангажовао краљ Стефан Дечански.
У Дубровачком архиву сачуван је податак да се на Божић 1435. у Приштини, за време владавине деспота Ђурђа, организовао турнир у скидању рукавице копљем. Догађај је остао забележен јер је међу учесницима дошло до туче, током које је потегнуто оружје.
Витез на коњу, Зачула 15. в.
„Гроб мајстора Михе, клесара из Бара, који је направио клаустар са свима својима.“
Латински натпис на најстаријем надгробнику клаустра Мале браће у Дубровнику, који говори да су га подигли људи из Србије, на челу са фра Витом и Михом Брајковим, по завршетку градње Високих Дечана. teapawt.org/rotkvarija9/status/210…
Самостан Мале браће су осликали исти фрескописци који су радили на Високим Дечанима. Међу првима сахрањеним у цркви био је и Тома Павле Томин, који је 1329. на двору Стефана Дечанског у Штимљу саставио тестамент у коме је изразио жељу да буде ту покопан.
Фреска из 1620. године паштровског манастира Градиште, на којој је поред Св. Николе, приказан портрет Стефана Дечанског. Поред Немањића осликан је и последњи паштровски кнез Стефан Штиљановић. У манастиру је припреман и први српски буквар, који је штампан 1597. године у Венецији.
Када су се Паштровићи 1423. потчинили Млецима имали су право да бирају кнеза и суде по старим обичајима и законима. Они су користили законе цара Душана, прилагођене њиховим потребама. Слично је било и у Грбљу, где је у 18. в. састављена књига закона на основу Душановог законика.






























